Дацвид КЕЦМАН ДАКО
СЕДЕЋИ ТАМО, МЕЂУ УСПОМЕНАМА
Весна: Кораћ: Ко је то у мени миран седео; Грамнатик, Београд, 2024.
Има се о чему писати веруј
А и да се не пише, погледај овде
Све сама вечност,
баштињена у трептају.
Весна Кораћ: Тренутни заклом
Од свих небројених тајни свуд око нас, могуће и највећа и најтежа, уз све друго и најближа нам, најприснија, тиме тежином засигурно и најпостојанија, тајна о нама самима. Са њом, која је похрањена у тами микрокосмоса, где је мноштво од незнаних нам „црних рупа“, које су снагом у себи попут оних свемирских, обручених пламеновим прстеновима, које су од такве силне гравитационе моћи да ничему у њима дубоко похрањено не да до видела изнова да се јави, ваља нам се, спасења и спокоја у себи ради, суочити се и самоспознајним` треном изронити из невидела и стићи, једино тако, до истине каква нам кроз цео живот највише недостаје. До себе незнаног а могућег! Подразумева се, дакако, да том трагању нема краја и тај ретроспективни пут никад без муке није. Без истине о себи истовремено смо и без поузданијег одговора на питања ко смо и шта смо живећи с другим уз себе неизбежним, са ближњим, уопште и постигли а шта изгубили, да ли је то збиља имало икаквог смисла. Тај Неко, или то од кога или од чега изнутра, у нама самима, из тела или мисли највећа стрепња као и најжешћи бол до свести, до оног без чега смо нико и ништа, до разума неминовно стиже и сву нашу пролазност чини својом т(р)ајноћу најнеподношљивијом, све време је у нама, и привид је само да „миран седи“ па као да и не постоји. Нечим такође у нама свеприсутним, хормонима, рецимо, нечим сувишним у капљицама крви, видним и невидним ожиљцима или дејством прираслица у утроби, траумама као последицама/траговима демонског дејства изнова разбуђен, такав је да све време продубљује раздор између оног што већ јесмо и што бисмо без те тајне у себи, истрајемо ли у борби са њом, тек могли бити. Такве тајне у нама, нераскидиве од свега оног што, имајући на уму Хамвашеву филозофију, именујемо невидним збивањем, односно стањем свог бића, у једно су сливене и то је оно суштинско што је песникињу и прозаисткињу Весну Кораћ (1969, Врбас) довело до упитности којом је именавана њена књига песама „ Ко је то у мени миран седео“. Књига беспоштедне истине о себи и својим једнако и изгубљеним илузијама и о изневереним надама, о недостатном, у детињству ускраћеном, неоствареном, о самоћи и о смрти, много више него о љубави. Ко зна зашто, али понајмање о томе, о љубави и о радости, вероватно са непобитним разлогом, јер ехо тог у љубави стеченог а нетрагом минулог, жестином у притајеној чежњи временом настало „невидно дејство“ никад у потпуности не јењава.
У погледу садржаја (преиспитивање стања бића) , стила и форме (слободан стих, синтеза традиционалног и урбаног пева, мање присуство лирског а више прозаидног, покадкад и публицистичког, критичког става према оном актуелном у друшву и у времену у посве поремећених вредности, чему је чешће примерен и вокабулар свакодневице), ово је одиста несвакидашња књига, готово у свакој песми је очито да је писана руком жене бунтовног, инатног, у већој мери и јеретичког духа, незадовољне и собом и светом у коме јесте. То као у бунилу, у несну, у трајном неспопкоју доживљено, трауматично, обеснажујуће Пост festumm дејства депримације , доминантно је осећање које попут Аријаднине нити следи лирски субјект ове збирке.
Поучена не само својим горким искуством као најуверљивијим науком од живота, него и знањем које је од праискона, не пристаје на датост, каноне, на стереотипе, на слепу покорност било о коме или било о чему да је реч. И све је то с разлогом који је у њеној песми посве јасан. Свака јој је песма делић те већ самом собом спознате, дубоко доживљене или са ожиљком од бола недовољно преживљене животне маршруте, искуство-прича о „неком“ „ ко је у мени миран седео“. Најчешће се лирски субјект током „увида у стање свога бића“ обраћа поезији у којој види сигурнију луку и спасење при свакодневном ходу пустињом, на ветрометини која брзо, тек што су настали, брише трагове свега што је тим простором посве „посуновраћених“ вредносних критеријума, већ и минуло. Поезију схвата као „универзум мисли“, или „заклон за живот/ неснађене снове/ заклон у ком си при посебној светлости риме/ остајао надаље тек рођен, знајући да тебе и божанско/ ништа не може раставити- како то казује у песми „Самостални уметник“ (стр. 21/22).
Све преживљено, у тајности дознато, крајем збирке коју је могуће доживети и као путопис настао при ретроспективном ходу лавиринтом своје душе у трагању за тајнама / чвориштима насталим као последица социјалне депривације, свега у њој у процесу одрастања и зрења заувек недостајућег (нежности, пажње, љубави, топлине, емпатије, подршке, заштите…) врхунци неразрешивом дилемом у чијем је знаку претпоследња, сугестивна. Као и већина у овој збирци и аутопоетична песма „Исцелитељка“, у којој казује: „Жиети сама или у оквиру сестринства/ једина је још дилема/ Иза зидина практиковати исцелитељске моћи/ моћи созерцања или/ Ходати од једне до друге шуме,/ водити се несталом у походу на тишине/ Даље од адаптивне функције мазохизма,/ даље од осуде непослушности/ Јер давно смо покварили односе,/ још од ноћне посете Инкуба/ Још од еротизма као ђавољег посла/ Још од Адама, који је устукнуо и окренуо се Еви/ мада је код Лилит инсистирао да током полног односа/ буде доминантна/ Још од сексуалне депривације, код освајања изума/ Много сам од себе дала, све сам дала/ стога једина је дилема/ Да ли у оквиру сестринства или сама/ посве сама// (Исцелитељка, стр. 68).
Ово је књига невеликог обима и без раздела на циклусе, па оставља утисак да је то у ствари један велики, мозаични спев сав у фрагментима од „само“ тридесет и девет ретроспективних изражаја, потпуно заокружених самоспознајних исповести о доживљеном или о оном што се и трауматичним пртљагом из ризнице сећања на себе и своје ближње (највише на оца и мајку, на оно међу њима било и иза живота у „оном који пише“, остало нераскидиво и што се увек изнова јавља, али са додатном „свежином“. Све као у изновљивом магновењу које тим повратком из простора незаборава, од јаве чини наставак давнашње мучнине: „Седећи тамо, међу успоменама, које ће се јавити и добити смисао/ тек по поновном приспећу,/ у неком већ појавном облику/ Увиђам/ нико ту не оплакује наводни губитак светлости/ Није то туга над смрћу, него над силним временом живота/ које је немилосрдно арчено, неутаљивом вољом и жељом/ Страстима, које су развлачиле човека/ до на крају, овог тренутка/ Живота који наизглед само губи из вида/ понављача вишеструког.// (…) Свет је укупан у немилосрдној вечности/ / Можемо рећи живело је једно биће, чудесно/ и ништа није одавало његову смртност/ Док веза између жеља и узалудности/ постаје очигледном ту где нас полажу на вечну лакоћу/ међу надгробним споменицима у камену/ Па постати туп, у згрожености над овом истином/ или се спустити у царство митова и легенди/ Пронаћи у себи надљудску снагу и веру,/ волети, љубити/ Пропасти још једном//“ (Вишеструки понављачи, стр. 15).
Загонетан је и добро одабран упитни назив збирке „Ко је то у мени миран седео“. Доиста, ко је то? Одговор или одговори су и без питања садржани у свакој тематској целини при слову о самоћи, мучнини, немирима, о последицама хроничног недостатка радости, среће, осећања незадовољства како стањем свог бића, тако и оним што се данас збива у породици, у друштву, у политици.., Постоје бар делимично а ваља их тражити тамо (или у оном) где су и настајали сви изазови за упитност која је у основи сваког записа, распоређени по логичном следу произилазећи један из другог, све до завршне песме истоветног и наслова и завршног исказа, „информације“ којом окончава ово монашко, самотничко путовање, ходочашћење : – Изгледа да сте дошли до краја.
Занимљиво је да се у свакој целини до истине стиже/ говори или сведочи тек „крајем пута“ и кад је са значењем трена од „касне спознаје себе“ (Тин Ујевић). Самоспознаја, али не у трену кад је истина најпотребнија, дакле, у времену садашњем, не у оном што је тек слутња, претпоставка могућег (време будуће), у мисли, већ је у оном минулом од свих времена једино извесном, у прошлом. Тамо „где свих времена разлике ћуте.“ Узме ли се здраво за готово мисао да је време доиста константа, дакле Непролаз, оно што је Вечно а наша пролазност „развојни пут“ под велом тајне у нама и од нас је дубоко скривена све док се не појави бол, вртоглавица, или какав други аларм, упозорење, „информација“ о томе да нешто није у реду са оним који „миран седи у мени“. Све је то део оног што и лирски субјект / друго Ја песникиње Весне Кораћ доживљава као процес у току нестајања / распадања (блискост или дослух са Емилом Сиораном), као еволуцију. У складу с тим иказује: „У стању непрестано еуфоричног транса,/ живот нас побеђује у сваком тренутку.// (…) Еволуција, то је пут којим путују богови// Стога , ако могу да бирам/ на путу еволуције/ од десет хиљада уцртаних путева/ Између религиозности и здравља/ бирам здравље своје/ Од не мала труда бриге) дођох до ове истине )/ Дакле поезију,/ па где ме одведе.//“ („Неустрашиви потомак, четврти мозаик и десет хиљада уцртаних путева“),
Гледано споља, са стране, то доиста и јесте невидно и нечујно збивање, али спознато ретроспекцијом сада је то истина до које се стиже погледом друге стране огледала, Пред том истином / тајном о себи дознатом, губи се илузија, нестаје лажна предоџба о себи као и о другом, прихваћена,у немости, у слабости, при уступку пред незаустављивим, попут варвара у Кавафијевој песми, који су „ипак били некакво решење. Дознањем и признањем тајне о себи свака самобмана губи смисао. Отуда и оваква мисао Весне Кораћ: „Попут демијурга, у сновима можеш бити свашта/ А бити истовремено сведок/то уме да уплаши сведока/ У сну, други су ти који те чине способним/ за све што не стаје у твој временски проток// (…) тонуити у сан без страха/ Подучити се правој природи живота/ изводећи позориште својих луцидних снова/ Радити обратно, посуврнути време/ Забавно је почети са Фројдом, дохватити се Јунга/ али на крају, кога човек има сем себе// – казује ауторка у песми “Посуврнуто време“ која следи одмах иза насловне „Ко је то умени миран седео“,,да би наставак овог делом већ цитираног записа садржао бар делић од могућег одговора: „ Снови, онако како наилазе/ то је реално време нашег живота/ Оно не важи за болесне, но када се излечиш/ увидећеш да не мораш радити на томе/ Да читав живот је сан, да живимо у сну, да долазимо из сна/ Област умрлих истина застраши/ све док сведок не увиди да имају своје место/ До извесне границе сањају и и они//.
Све оно, то је Кораћевој „свето и опсесивно а у супротности је и надмеће се с гротескним / што измиче слепом савременом човеку/ којег ће болест напустити/ када више не буде могла да га препозна/ Углађеност у коју се оденуо/ говором/ Аутоконцепцијом против поезије//, као да већ у самој себи разоткрива тајну пута до истине о победнику, садржана је у мисли са којом се „излази“ из књиге: Истина је најпоузданији пут до средишта/сржи тајне о томе ко си и зашто си уопште стигао под звездани свод. Једном! Само једном! У походу на тишине. Довољно! Сасвим довољно! Седећи тамо, међу успоменама. Не поновило се!
