ЖЕНА СА ГРЕШКОМ
Позирање је моја колебљива суицидност. Видети себе као неког ко презире свет, а немати намеру ту идеју спровести у дело, има ли већег лицемерја и кукавичлука. Површност, збуњеност, склоност самообмањивању. Наводна тежња дубљег сагледавања живота, а истовремено невољност да се одупрем сопственим страховима. Мрљама прошлости, бригама заумним, које су ту да узму дан, потроше га. Видети у другима склоност обамњивању, корумпираност, псеудоетичност, самосажаљење је, које само одлаже истинско сагледавање себе и живота. Заглибити се у трабуњањима, истрајавати годинама у томе. О себи, свету, животним приликама. Чему?
У свету изграђеном на шупљим и самодопадљивим хуманистичким баналностима. Збуњена тумарам под теретом свих улога које носим. Некад самозадовољна, али најчешће несмотрена, немотивисана да се заувек разиђем са тугом, као маском коју сам за себе, ко зна кад узела. Мноштво противречности, показало је да то није моје стварно лице. Да се са својим лицем нисам ни срела у потпуности. Сваки пут када би пред мене искочила каква прилика, која је долазила да ми као огледало покаже, које је моје лице, ја бих се безглаво дала у бег.
Можда је живот далеко туробнији, него што га види моја лирска резигнантна фигура, али је моје право и обавеза по рођењу, да ту ствар истражим до краја, скидајући коначно маску у педесетој. Може се догодити да се неки неприкосновени ауторитети мог живота заувек сруше. Можда ће се показати да су темљи на којима је настајала моја грађевина, само клизиште и да се није ова мрачна визура ни из чега створила, да није требало ни дирати у њу, да ју је требало пустити да до краја живи заогрнута мрачним плаштом. А можда ће са другог краја пута, ка мени кренути разиграно младо чељаде, несвесно свега што га окружује. Биће које долази из сна, растерећено сваког времена, сваког призора, сваког сазнања, свега људског. Ако сад не кренем, не могу очекивати руку мушкарца која долази, да ме помилује по лицу, видевши моје лице, мене.
Не могу очекивати ништа ван слика понижења, непоштовања, поражености, усамљеништва. Њих увек изнова призивам, да потвде прва сећања, која су тражећи одговор на питање Зашто, се замрзла у лику које одбија да овај свет види другачијим, до поричућим, уништавајућим, демонским. Именујући ме увек изнова као жену са грешком.
Рећи себи, ово до сад било је јалово трагање за апсолутом. Историја није спремиште из ког можеш извући поуку, нити ишта можеш разумети враћајући се истинским вредностима смештеним у почецима људске историје. Све што је супротстављено твојим жељама и сновима, било је одувек одбацивано или прилагођавано остврењу жељеног. Култура је бесконачан процес релативизовања, а част и врлина, подређени увек нашој жељи. Твоја потрага за значајем и ослонцем, у поезији, реалполитици, религији, психологији, филозофији, сексуалној жељи, љубави, пријатељству, породичним везама, нису открили ништа значајно, јер ти се и надаље будиш ишчекујући најгоре могуће. Ништа обећавајуће не долази са друге стране сна.
Неодстатак моралне извесности, недостатак сигурне коте, принцип жеља снађен у предаторским навикама, отети или гледати у оног што отима и одлази, убити или бити убијен. Осудити или чекати линч. Брачне постеље, родитељске улоге, професионална потврђивања, социјална припадања и титулације, паравнска сценографија за ноћну мору неизвесноти. Каква год да су била наша уверења, зар нисмо одувек били само учесници у непрестаном лову. Рећи након тога ,,Ево ме питома Господе“. Зар није боље ћутати. Заувек заћутати.
Ниједна хуманистичка филозофија, није успела да обајсни суштину људског искуства. Људски род заточен је у вечном незнању, приморан на лутање, на случајност. Где је узвишени творац који управља нашим пословима, где је списак дозвољених улога, где анђеоска и небеска публика, која просуђује наше поступке и животе. Све саме непоуздане, скретничарске приче, алгорије, ритуална упутства, псудо науке и учитељи и наша вечни шекспировски очај. Полусварене, полусхваћене хуманистичке и ренесансне високопарне идеје.
Учитељ ју је посматрао, покушавајући да схвати где је надахнуће њеног гнева. Знао је да је човеково схватање моралног поретка, свеједно политичког, етичког или личног, тек површно повезано са реалношћу. Али посредством чега је дошла до виђења света као оног који је одувек био аморалан и предаторски. Ко се ушетао у њен живот. Ко је учинио да наново преиспита себе, тако немилосрдно, без трунке сажаљења нас сопственим данима.
- Ја сам жена са грешком, разумете. Одувек сам о себи мислила да сам са грешком, једном кад седнете у погрешан воз, свака наредна станица је погрешна. Све моје љубави су митске, платонски држати их даље од себе, заштити се од идеје мушкарца и жене, од те паланачке измишљотине.
Мислити о њему којег нема, то ми се чинило тако удобним. Толико време свог живота посвећивати митској трагичности, иза које сам се заклањала, све што не желим да предам. Истина било је лепоте у препуштању машти, али туга би тиме сваког дана јачала и снажније би надирала обесмишљавањем циљева. Јер он не би поступио, како је то чинио у сновима. Неприкосновеност његових геста, чинила је раздањивање од сна и свакодневицу неподношљивијом. Требало је ући у удес, пустити га до краја у живот. Не предвиђати. Одбацивање, судбоносне препреке, које ето нису допуштале да се наш однос, развије до краја, географска удаљеност, егзистенцијална немилост. Превише, превише удобности у изговорима, заклањања. А требало га је само пустити, онако трапавог и самодовољног.
Он опет није смео устукнути. Није смео да прихвати моје наводно одбијање. Морао се као конквеститор, немилосрдно директан и дрзак, освајачки појавити на мојим вратима и отети ме, не питајући ме за моје разлоге. То је све што сам истински желела. Наши разлози су и онако били небитни, али и он је желео да живи у митској трагичности. И он је желео да му буде удобно. У мислима о жени која га је одбила, која је избрисала његов број, која га је блокирала, која му демонстрира снагу одлучности, своју наводну надмоћ. Било је лепо живети у мислима о жени, која га одбија, него отићи до њених врата и суочити се са разлозима одбијања.
Чути све непријатно. Бити разголићен пред њеним немилосрдним умом, који га комада. Цео његов пређашњи живот, који га је довео у немилост, у којој је сада и у којој испашта пређашње грешке.
Није имао снаге да све то наново претреса. У озбиљним годинама, када се увелико подвлачи црта, желео је да се сећа младости, пуноће живота, која му је показала да је миљеник богова. Да је једном био миљеник богова, да је постојао такав тренутак у његовом животу. Није желео да види своје пропусте и да би избегао ту истину, бирао је оно што сам ја одабрала за њега. Нашу дивну трагичну љубав, у коју ћемо се обоје склонити да самујумо, оптужујући једно друго бесконачно, постајући гневни и отуђени. На тој клацкалици између сна у ком лежечи једно крај другог окрећемо главу једно ка другом и признају да се безгранично волимо и са друге стране бес, који се гомилао услед раздвојености, беса који је прижељкивао освету. По којој се овој другој страни, неизоставно у што краћем року, мора догодити било каква немилост, која ће му показати, колико греши, одбијајући да све ово призна.
Није нам ишло на руку, ни то што је мене одувек привлачила трагичност у односима. Била сам признајем склона платносникм идеалима, свом Витезу од Равних гомила. Ова слика љубави, била је важнија мени и од саме љубави. Опсесивно сам њоме бивала опијена, добијајући на узвишености, коју ми је ништавност живота узимала. Имала сам свог витеза, који кад говори стихове, је попут Бога који отвара Црвено море. Сваки пут славећи љубав према њему, стављала сам на себе орден, бивала иницирана на виши степен у тајном реду, недоступном смртницима.
Рефлектори несретне судбине, који су бацали посебно светло на моје лице, без њих нисам желела да останем. Веровала сам да моја лепота јача, колико је снажнија вера у ову предодређеност, за античку битност наших фигура, које су добијале на бесмртности, истрајавањем на немогућем. Уздижући трагику овог односа, пролазило је стварно време нашег живота, у ком би имали прилику да упознамо једно друго. Били смо луди од љубави, према онима, који се ни не познају и који вероватно као такви, ни не постоје. Према именованом странцу, посебној фигури свог живота. Према митском бићу, вредном јуначког чина жртве, које је уздизало трагику, блокирањем профила на мрежи, вајбер линија, телефона, мејл адреса. У све комичнијем и комичнијем облику, људског одвећ људског. Бурлеска, постајали смо бурлеска.
Тако се уздизала сама наша фигура, профили на печатима љубавних писама и књига, негатив слике, док је излажење пред човека, изложеност стварном као једина могућност живљења, тонула све дубље, као што је нарастала и омраза. Било је дивно бити трагичан, али патити услед сазнања беде друге стране, то је бивало неподношљивим. Друга страна је боловала од неуродерматитиса, љуспала се кожа овог јунака, перутаво листање на превојима коже, зглобовима, доњим деловима кичме који су залазили у задњицу. Масног тикива које је бујало усред груди, захтевајући оперативни захват раван ономе на отвореном срцу. Колено које би искакало, кичма која се кривила, седе протањене власи на темену, поступни, али сигуран губитак косе. И полна немоћ, која је правдала одабир само одређених поза у сладострашћу, чувањем партнерке од евентуалне трудноће; мада одавно та слузава материја, није имала никакве покретљивости у себи.
Савршен заклон и замена, за свакодневно сусретање са старењем, са обисмисленошћу живота. То свакодневно подражвање и уздизање митског у бегу од стварног. Сивог, свакодневног понављања стварног, копрцања стварног, сапињања између омеђености, стварним. Ко нам је сакрио истину, да у свакој бајци постоји неман, коју треба савладати, ако смо већ били толико решени да се заклонимо за бајке и митске приче. Ко нас је драги Радомире, Илија, Небојша, Миодраже, Јоване, Александре.…ко нас је преварио.
(извод из романа у најстајању)
