BDENJE
РОБЕРТ ОПРИЧЕК
Погледај како је све уредно, опрано, сложено, све на свом месту. Посуђе које се сија. Пена која још отиче низ сливник. Крпе којима пере, бепсрекорне. Прозрачност у просторији, ваздух у лаком кретању. Посве складно, распоред предмета на столу, намештаја у просторији, симетрија, златни пресек. Усклађеност боја. Подови изглачани, простирке одишу свежином, тек осушеног рубља. Укључен рачунар који светли, на столу отврен роковник, оловке. По која књига. Порцуланска тацна на плетеној подлози, на њој црне чоколаде са високим постотком какаа, наранџе и сонијеве слушалице. Добро, добро дете.
Јутарње вежбе по буђењу, умивање, испијање чаја, доручак, склањање доручка, ред. Потом рад па припрема ручка, склањање посуђа, поподневна сијеста, потом кафа и опет рад. Вечерње читање, вежбе дисања и спавање. Погледај како је све посложила преко столице, ујутро ће опет то обући. Смеће избацила на балкон, када крене сутра у маркет, понеће га до контејнера. Очистила је судоперу, све је на цетки. Све мора бити беспрекорно, када се сутра опет пробуди. Самоћа.
Биће које никог не дира, не узнемирава, не задржава, не запиткује. Ужива анонимност и самоћу великог града. Непрепознавање на улици, нејављање, одсутност. Привлегована одсутност, отуђеност, ужива свету отуђеност. Слуша Шопена, Вагнера, Чајковског. Одлази где мора, завршава ствари, враћа се.
Овај живот би се могао чинити скученим, понављање поступака, рутинизованост. Не давање, не узимање, не улажење, не пуштање других да уђу. Намеће се питање, где то води. Мачак се подиже, посматра, стоји неко време тако у тој пози поспаног полузаинтересованог посматрача, потом окреће главу на другу страну и спушта своје мачје тело на канабе. Прво предње ноге, смештајући главу на шепе и потом капке. Мир. Толико драматичних преврата, интезивних узмицања догађајима, потом суошавање са истим, који нас је вулканским ослобађањем, чинио испражњеним од сопствених жеља. Супротстављеним жељама. Требало је разумети. Добро дете, добро дете.
Не знати ништа, немати ништа и не желети ништа. Не попут себичности аскете, не попут магарца који не зна ништа о унутарњој светости, не тупост. Имати своју вољу, а не бити слаб. Не жудња, попут воље која постаје нагон, јер нагон није воља. Сва та љубав која беше везана страстима, жељом или сврхом, без спознања, које једино може уколнити патњу. Знање, као лажан осећај сигурности, знање као догма којој се клањамо, све је то имање нечег и немање ничег. Бивствовати попут овог мачка, не ослањати се на знање, као на елемент извесности. Бити мудрији. Посед, партнер, рад. Куд са тим.
Слободан од сопствених дела и делања, од поседовања осећаја. Напросто не везивати се. Не препуштати своју слободу олако, не стајати себи на пут. Она то разуме, добро, добро дете. Добро дете. Захвалност, награда, све саме грешке у односима. Скривено комешање себичности.
Сутра биће уљудна, без превише речи, гледаће га само, можда поновити нешто од оног што изговори, покушавајући да докучи смисао тих речи. Попут урођеника, који по први пут чују језик освајача, придошлице. Музика тро четвртинска, педест до шездесет тактова у минути. Основни кораци па десни окрет, умерено таласање. Троделност такта и дводелност ритмичке основе. Пропустићу вечерашњи час. Сутра ће морати да дође и покаже шта су на часу радили.
– Ништа ниси пропустила, ништа што не можеш да савладаш. Гледај. Држање у плесу није толико затворено, не стојимо стриктно једно наспрам другог. Основни корак у страну прво, потом напред, назад, корак у круг, десни окрет, леви окрет. Десни окрет у месту, леви окрет у месту. Лагано, корак лево, корак десно. Први корак се зове такозвани, задржани корак. У овом валцеру има доста окрета, разумео сам да је зато кључан, овај задржани корак.
Његова лева рука је држала њену десну, а његова десна рука, била је благо положен нешто ниже, овог пута не тик испод лопатице, већ до струка. Хтела је да види, да ли је то дотиче. Разумела је шта је рекао последњи пут, када су разговарали, правећи наводно договор, пакт око њиховог прекида односа и даљег не виђања. Реторика која је чинила да изгледа споразумним овај прекид. Разумеш, снажан, темељан однос. Тражио сам само згодну прилику да ти кажем. Јело ме је, што ти то прећуткујем. Морао сам ти рећи.
Да, ту је реч употребио. Рекао је, нешто веома темељно. Али чему правдање, учинио је што и сви мушкарци пре њега. Пробао је. Они увек пробају. Довести човека до зида и онда му рећи, бирај.
- Јен два три, јен два три…кружимо и идемо у плесном правцу. Након неколико ротација, опет идемо у овај уздржани корак у месту, лево десно, лево десно, право и назад, па опет.
Говорио је нервозно. Пратила је музички такт, није му рекла да зна Бечки валцер одавно, да не треба ништа да јој објашњава. Да се није осећао нелагодно, приметио би да она већ плеше, да га само прати. Ту је и дошла у плесну школу, да би научила да прати, а увидела је сада у педесетој, да то није научила, само зато што није имала кога да прати. Нису знали куда желе да иду. Када су и знали, нису умели да стигну тамо где су кренули, али су константно очекивали да их прати. Силом прилика, преузимала је сваки пут на себе, одговорност за криви правац, мада је правац свакако морао, по природи ствари бити погрешан, али не и начин.
***
Ништа на њему није обећавало. Човек уљудан, смирен, на моменте пригушено радознао, као да и љубопитљивост излази из оквира уљудности. Стални смешак на лицу, за који не знаш коме је упућен. Попут грча на лицу, фацијалгиса, који не може да се излечи. Који ће заувек остати ту, са којим леже и буди се. Мало дирекнтији карактер, луцидан, циничан или малициозан, нелагодно би се осећао крај њега, морајући пипаво би околиша, не знајући како да му приступи. О чему разговарати са Робертом. Никада није могла бити сигурна шта мисли, док говори. Да ли је уплашен или стидљив. Или је реч о привидној умирености иза које се котрља читаво мноштво питања, која могу да постоје без одговора или је заправо само равнодушан човек, који завршава своје послове и лако просуђује о стварима без претераног уплитања.
Софија помисли, шта не разуме, не може ни видети. Каква олакшавајућа околност за њега. Помисао да би га могла очепити док плешу, није је плашила, али помисао да он неће исказати свој став по ниједном једином питању, за њу је била застрашујућа. Знала је већ нешто о мушкарцима са малим шакама и кратким прстима, али то је остављала будућности да реши. Сад ју је занимало шта би могао да каже. Климање главом и смешак који није силазио са његовог лица, нешто попут прихватања свега што се изговори, као могућности безграничног релативизовања ствари и мноштва углова посматрања, који ће му омогућити да се сложи са било чиме што каже. Мало подизање обрве уз поглед у страну, показивао би да се не слаже посве са изговореним, али ту је био смешак који је остављао простора, можда ипак за прихватање свега изговореног и учињеног.
Подсећао је на католичке свештенике или чиновнике, који стоје испред својих претпостављених, на латине и млетачке трговце. На човека, који се усред револуције, појављује на тргу, у жутој кишној кабаници са штаповима за пецање.
Ипак, у плесу отворено је тражио од ње, да га прати, што је њој посебно тешко падало. Заправо, успевала је у томе, тек кад се затворених очију препусти музици, заборављајући ко се налази насуптор ње. Могао је то бити плесни партнер из друге дворане, ученик из друге групе, било ко само не потомак човека, који се на језику окупатора обратио официру немачке војске, како би себе спасио стрељања. Покушавала је да заборави тај податак, на који је толико био поносан. Социјалиста по опредељењу, први човек железнице, задржао је воз који је те 1914 превозио оружје из Србије за Аустроугарску, на самом почетку рата. Потом, прогнан је са породицом, као добар познаваоц свог посла у Крагујевац у фабрику оружја, где је сачекао други светски рат, да би се у једном тренутку нашао у колони људи, које су водили на стрељање. Покушавала је да замисли камару, од три хиљаде тела, како без посебног реда, затрпава јаму.
Први пут је сазнала, да је за њу заинтересован као мушкарац, када је учитељ плеса пришао управо њој да покаже на примеру пара, како изгледају мушки и женски кораци. Стајао је насупрот ње, а иза његових леђа извиривао је Опричек, смртно озбиљног израза лица, са ког први пут пада маска зен мира, који зрачи помирљивошћу својественом пробуђеним људима. Наједном његов пацифизам, кринка човека који никад не ступа у рат, нити узима оружје, са одређеном дозом туге у изразу, учинила је да она потврди своје изразе моћи, који су се у плесној дворани сем способности брзог савлађивања плесних корака, мерили и њеном способношћу завођења, без да ишта посебно чини.
Други пут, каснећи на час, док су сви распричано у мањим групама, посматрали себе у огледалу, она је прошла неприметно иза леђа групе, посматрајући га како сваки час баца поглед ка вратима, ишчекујући је. Кратковидост је чинила да има благу предност над другима, ускраћен за сазнања која би га чинила одређенијим. Приметила је још при првом сусрету, да га несигурним чини лош вид.
Понадала се да би могли бити пријатељи или макар љубавници. Постојала је и оправдана бојазан, да га застраши сваки пут кад изговори било шта што мисли, а стално је мислила. По завршетку часа, излазила је пре свих, брзо би облачила јакну и напуштала загушљиву свлачионицу. Он се облачио полако и није било начина да је сустигне и крене за њом. Након месец дана виђања у плесној сали, искористио је прилику, увидевши да је никада неће сустићи, ако се буде ослањао на случај, њиховог истовременог изласка из свлачионице, где су се заправо само презували.
– Ја се нешто спорије презувам, хоћеш ме сачекати да те испратим до ћошка.
– Аха, важи.
Сачекала је у ходнику, питајући се оправдано до ког ћошка и шта би то требало да значи. Зар он није уплашени зен мајстор, администратор, католик, који се само смешка, који је кратковид, који има мале, скоро детиње шаке, у којима ништа није наликовало мушкарцу. Зашто је помислио да би то смео да је пита. Можда је њена сусретљивост, непосредност, лако коментарисање догађаја на часу остављало утисак доступности. Да ли остављам утисак доступне жене, наједном се питала.
У плесној школи било је мање жена, а да би сви увежбали и савладали своје кораке, партнери су по налогу учитеља, мењали партнерке током часа. Када је дошао његов ред, да заплеше са другом дамом, он би бирао плавушицу, разиграних црних очију, хладну и пријемчиву истовремено, уплашену и резервисану, а погледом кокетну. Њихови кораци су чинили, да на подијуму изгледају као брат и сестра, саобразни једно другом. Идеални плесни партнери. Она је увиђала, оно што је он само наслућивао, да је та плава девојка, заправо његова партнерка.
Већ навикунута на самоћу, излазећи полако из потреба и присуства других, навикнута на распоред у стану прилагођен самачком животу, није жалила за могућим преокретом ситуације. Софији се на тернутак учинило неправедним да Опричек не заврши са плавушицом. Ипак је требао имати храбрости и њу питати, да је испрати до ћошка. До овог или следећег, толико пута је туда прошла сама и није се догодило ништа.
Ја умем сама, да ли ће се друга плесна партнерка снаћи у томе. Зашто није увидео ову разлику. Зашто је кренуо ка њој, одакле му смелост. Ипак, ишчекивала је да се ово догоди. Веровала да је следеће што ће се десити, његов позив на кафу. Кратковиди је горео од радозналости. Његова уљудност, није искључивала порочност. То као да је ишло једно са другим.
Безнадни људи су се окупљали. Музика и плесни кораци стварали су ауру око њихових тела, али чим би искорачили на улицу, враћали су се познатим корацима, над којима су имали контролу. Горе су се пењали по свој паралелни свет. Долазили су у непознато, да би се живот поново чинио могућим. Први долазак је посебно носио у себи озарење. Сваким наредним, излазили би напоље још очајнији. Ту није било ничег, ничег, што би их трајно избавило.
(део из романа у настајању)
Весна Кораћ
