KNJIŽEVNA BIOGRAFIJA
Većina moje poezije, ako ne i sva, ima osnovu u stvarnom životu. Oduvek me je i u svemu što sam radila, zanimao stvarni život, a da bi ste sagledali stvarni život, ne treba mu se opirati, gde jedan od načina ne opiranja, je izvesno prepuštanje poeziji. Neverovatno je koliko poezija o stvarnom životu, više zna od nas, trebalo bi da budemo postiđeni pred tim, koliko poezija više od nas zna. Stoga ne mislim, da treba da postoje standardizovane književne biografije, takva očekivanja su najčešće odlike rigidnih društava, jer kad pogledate istoriju književnosti, primetićete da nju čini i autori, čiji književni životni put, nije bio pravolinijskim. Budući da se od književnosti uvek teško živelo, većina pisaca čija dela danas čitamo, bili su prinuđeni, raditi različite druge poslove.
Padaju mi na pameti i autori, koji su patili od mnogih ovisnosti u toj potrebi, da se anestezira izrazita hipersenzibilnost, ili psihičkih poremećaja kao posledicu senzibilnosti. Autori, čiji je životni kraj, bio katkad suroviji, nego kraj njihovih književnih junaka. Kad pomislim na suicidnost Silivije Plat, homoseksualnost Oskara Vajlda, šizoidnost Virdžinij Vulf. Kad pomislim na Grišama, koji je navodnjavao travnjake za dolar, da bi potom bio unapređen u baštovana i vodoinstalatera, na Eliota u bankarstvu, Kafku kao činovnika, Adamsa kao istraživača gorila, Karvera kao radnika u pilani, Dž. Londona u fabrici konzervi ili vatrogasnoj službi, Tvena kormilara parobroda. Ali primetićemo, uvek se na kraju vrednovalo ono, što je u književnom smislu bio njihov doprinos, bez obzira na njihove biografije i raznorazna javna poniženja, koja im je život priređivao.
Ponekad imam utisak i da se svestranost kažnjava, posebno kod autora, koji nisu kontinuirano prisutni u književnoj periodici ili ako ne postoji reciprocitet, uključenost autora u književnu recepciju drugih autora. Stoga mi je blizak Karver, koji kaže da piscima ne trebaju trikovi ili fazoni, čak ne moraju biti ni najpametnija osoba u okolini. ,,Rizikujući da ispadne glup, pisac ponekad mora da bude sposoban, da samo stoji i zuri tamo vamo, u zalazak sunca ili staru cipelu i da bude potpuno i jednostavno oduševljen.,, (Rejmon Karver). Nažalost mi živimo u vremenu konformističkog društva, živimo u vremenu uljudnog konflikta, kako u jednoj pesmi kažem, u epohi rasterećenja, u svetu tržišta, bez prave odgovornosti, u svetu bez unapređenja. U svetu tolerancije i slavljenja slobode, a zapravo svetu terora konformizmom, jer nema istinskog unapređenja, bez otvorenog dijaloga, bez odbrane neuobičajenosti, življenja autentičnosti, odbrane autentičnosti. Jer naprosto ima načina i načina da se dođe do na kraj, bilo čega, dok se neuobičajenost, u tom konformističkom rigidnom društvu, iščitava kao incidentnost.
Samotan je, uvek na marginama, nekako autsajderski, život autentičnosti. Idealizam autentičnosti je samotan, pesnički idealizam je samotan, večito iznad nekog ponora nadnesen. Ali sastavni deo tog idealizma pesničkog je trajanje, istrajavanje, pod bilo kakvim okolnostima. Svako ko je u književnosti, poeziji posebno, zna u kojoj je meri, vraćanje, trajanje, najteži mogući izazov, ali izazov na koji nemate načina da ne odgovorite. Jer on i nije u domenu odluke koju donosite. On se ne tiče otpora koji pružate strahu, pred golim opstankom. Mogli bi se pitati, da li je u istoriji čovečanstva postojao period u kom čovek nije strepeo i osećao strah, od svih mogućih nemilosti, u koje je mogla biti dovedena njegova egzistencija i opstanak. Rekla bih da nije, uvek je postojala pretnja, vremenskim nepogodama, ratovima, pošastima raznim i bolestima, oduvek su do nas iz nepoznatog pravca u kosmosu dolazi meteori, pretnje uništenjem, danas bi rekli klimatske promene, pretnje samouništenja. Ali isto tako primetićemo, nije postojao period u kom čovek nije ostavljao slikovni ili pisani trag, poetski trag, u kom nije svesno razumevao, da kao što ne može živeti odvojen od prirode ili društva, da isto tako ne može živeti bez unutarnjeg glasa, bez imaginarnog, intuitivnog.
Time, poezija kao poseban ili najstariji književni rod, poezija kao ono što rekla bih, samoj pismenosti prethodi, je oduvek bila sastavni deo čovekovog života. Napori drevnih mislilaca, da utvrde šta tačno čini poeziju, studije estetike i poezije, pa onda u skorije vreme mislioci koji su se trudili, da dođu do definicije, kojom bi mogli da obuhvate formalne razlike u poeziji, pa sve do modernističkih pesnika, koji esencijalno ne prave razliku, između stvaranja pesme korišćenjem reči, ili kreativnog izražaja u drugim medijima. Svi oni, oduvek su tražili odgovor na zapavo jedno objedinjujuće pitanje, odakle dolazi poezija. Mogli bi se pitati i zašto, zašto je oduvek tako važno bilo razumeti poeziju, shvatiti gde su njeni izvori, šta to pesnik zapravo čini zauzimajući aktivan stav, prema ličnim impresijama ili događajima društvenim, poetski ih transponujući.
Zapadna kulturna tradicija od Homera, preko Petrarke do Rilkea i dalje, stvaranje poezije povezuje sa inspiracijom, od lirske do narativne, od satirične do dramske, elegijske ili spekulativne ili hermetične, žanrovski gledano, ali uvek je povezujući sa inspiracijom, nadahnućem. Sa stvaralačkim mišljenjem u kom se do rešenja dolazi iznenada, gde nadahnuće neočekivano ukazuje, daje, celo rešenje, do tad nerešivog problema ili pitanja.
Znači iluminacija, samo satori-bljesak, uviđanje. Kad pogledate poreklo reči, inspiracija, latinski-in-spiro, spiritus, duh, duša, udisanje, zagrevanje, podsticanje. Fenomen koji kao da postoji odvojeno, od nosioca inspiracije, a jedinstveno iskustvo jer je mahom kratkotrajno, retko,. Sad nauka, psiholozi, neurolozi bi imali svoje objašnjenje vezano za moždanu koru izvesno, ali svakako unutrašnji stimulans, osećanje da se predajemo nečem velikom, nečem što nas nadrasta, s punim poverenjem. To svakako nije isto što i biti motivisan, jer motivisani radimo na realizaciji, konkretnog cilja u jednom komformističkom društvu. Rekla bih da inspirisani, ne gledamo svet iz ugla konkretnog postignuća, nego oslobađanja kroz prepuštanje inspiraciji i imaginarnom, a konkretan rezultat, svejedno likovno, vajarski, književno uobličen, je samo produkt toga, koji univerzalnim jezikom čini da je sve moguće spojiti, izmiriti.
Stoga bi inspiracija, imala u zadatak da u ovom svetu s početka priče, svetu u kom stoji stalna pretnja po naš opstanak, relativizuje tu pretnju, relativiziju tu neurozu, podrazumevanu rođenjem. Jer tek relativizovanjem, te pretnje, mi možemo biti slobodni da prihvatimo sve što život donosi, u svoj svojoj strahoti i lepoti. A relativizovanje, anuliranje, gle apsurda, dolazi pak kroz apsolut, kroz ono što se ne dovodi u pitanje, a ne dovodi se u pitanje ono u šta se veruje. Dakle rekla bih, da je poezija, nadahnuće, inspiracija, uvek duboko povezana sa onim u šta verujemo.
Potom, pitanje, da li nam savremeno doba, ovaj trenutak, koji je kao kao i svaki trenutak, budući istorijski trenutak, ostavlja prostora za bilo kakvo nadahnuće, imaginarno, inspirisanost, za relativizaciju pretnje, koja se stalno i ubrzano multiplicira, spinuje, proizvodi, svesno i savesno umnožava, koja uzima svaki atom naše snage, svaku sekndu našeg sata. Da li u tom savremenom društvu, čovek sebi uopšte sme da dopusti, bilo kakvu relativizaciju, mada sam sistem vrednosti tog konzumenstog društva, već sve vrednosti relativizuje, ali relativizaciju pretnje, da dopusti, o njoj govorim. Da li sme u jednom jedinom času, da taj spazam, taj strah predavanjem bilo kom obliku, ispoljavanja imaginarnog, da popusti. Pa ne sme, ne sme, svet to ne dopušta, to je ono za čega mora, svaki čovek, svaki pojedinac, bio pesnik ili ne, da se izbori.
Jer na kraju kada pogledate, naš život iz mraka- kako bi Jung rekao iz neuroze, izvodi samo ono u šta se verujemo. Stoga, verovati u moć nadahnuća, u odgvore koji dolaze iz poezije, je već biti nagrađenim. Svaki povratak poeziji, pisanju nakon duge pauze, svako trajanje, istrajavanje u poeziji, nenapuštanja poezije, je čoveku već nagrada po sebi. Stoga, ne stoji istinska pretnja opstanku čovekovom, u ovom svetu od vojne mobilizacije, veštačke intelignecije ili robotizacije, od iscrpljivanja resursa, od klimatskih promena, stvarna pretnja po opstanak čovečanstva, stoji u napuštanju nadahnuća, napuštanju poetskog u čoveku, napuštanju onog u šta veruje, jer kako i kažem u jednom stihu iz ove knjige, ,,Razumeti stvarnost čovekovu, znači razumeti da je poetska.,, To je naša istinska stvarnost, to je ono od čega, pod bilo kakvim životnim okolnostima, ne smemo odustati. Stoga, šta god činilo našu književnu biografiju od slabe je važnosti, pred onim što se dešava između čoveka koji piše i onog koji diktira.
Vesna Korać