ADVAITA VEDANTA
apsolutna jednost svih bića
Vedanta je višeznačna reč. Znači poslednji deo Veda, tj. Upanišada. U izvedenom smislu znači filozofiju koja je ‘osmišljavanje Veda’ i naslov je jednog od šest skolastičkih sistema indijske filozofije. Lažni tumači su reč vedanta preveli kao ’kraj veda’, u smislu da to predstavlja završno ili zaključno učenje veda, suštinu veda. Suština je, međutim, to da je Šankara pod advaita vedantom mislio na okončanje veda nedvojstvom, advaitom, tj. na kraj svih podela koje su vede iznosile svojom religijskom dogmom. Vedanta se može prevesti kao konačno znanje ili učenje da nema dvojstva ili podela (advaita) u božanskoj celini koja je jedina stvarnost. On je bio protivnik ritualizma u vedskom učenju, sva njegova argumentacija se oslanjala na predvedska učenja sânkhye i Patanjđalijeve joge, koja iznose čistu nauku samospoznaje i buđenja.
Šankara je iznosio nauku samospoznaje, a religije iznose program masovne kontrole uma. Zbog raznolikosti pravaca i širenja škola, razumljiva je obimnost vedantske književnosti. U jednom od istorijskih perioda Indije, koji su ostalom i sami vedski spisi predviđali, pojava Bude i budizma, dovela je u pitanje vekovno hinduističko učenje, religiju Veda i Upanišada, gde su se razni pravci i učenja umnožavala i sukobljavala međusobno. Tako je Monistička vedanta nastala, kao reakcija na mahajana budizam. Budizam mahajane, negira objektivno postojanje naših predstava, tvrdeći da su sve pojave isprazne i da je biće čista misao, praznina. Analogno tome, za vedantu je jedina stvarnost neizrecivi i neodredivi brahman ili atman; pojavni svet je samo varka. Ključna tačka i jednog i drugog sistema nalazi se u teškoći, da se objasni priroda odnosa između apsolutne takvosti, s jedne strane i ove igre privida, s druge, koji čine svet.
Ubrzo je došlo do deljenja vedante na nekoliko ogranaka, koji su se oštro suprotstavljali jedni drugima. Ako se ograničimo samo na glavne pravce, s jedne strane imamo advaitu (nedvojnost), apsosolutni monizam, a s druge visištadvaitu, izdiferencirani monizam, dok se izmedu njih nalazi mnoštvo varijacija, koje idu od dualističkih škola dvaita do škola bhedabheda, identiteta u razlici. Ove škole imaju različite koncepcije o odnosu sveta i sopstva, univerzalnog i individualnog atmana. Jedne smatraju da je individualno sopstvo pogrešna supsumcija, pošto se jedno lažno predstavlja kao mnogostruko, druge uvode individualno sopstvo kao odraz jednog. Treći pridaju sopstvu postojanje za sebe, iako ono učestvuje u biću jednog, te se oslobođenje ne sastoji u stapanju s jednim, već u večnoj kontemplaciji božje slave, koja se ogleda u raju.
U tom trenutku, 788.god naše ere, u bramanskoj porodici rodio se Šankara. Za svog kratkog života, naime poživeo je 32.godine, bez ikakvog dvoumljenja i sumnje, obišavši celu Indiju ovaj lutajući monah, širio je ideju o Jednom- kao osnovi svog postojanja. Postao je džagat guru- vrhovni učitelj indije, okončao praznoverice i jalove rasprave i duhovno ujedinio ovu veliku zemlju. Nastavljajući dugu tradiciju, Šankara (oko 788. do 820), pošavši od Gaudapade i Govinde, dovršava klasičnu sistematizaciju monističke vedante (advaita). Izlaže je u vidu komentara glavnim upanišadama i u značajnom komentaru Vedantasutre, pod nazivom Šarirakabašja, jednom od osnovnih dela indijske filozofije.
Jasno, indijska religije nije polietistička, a mnogi mudraci i proroci u Upaniđadama se vrlo jasno izražavali o ideji Jednog Sopstva, koje se manifestuje u mnoštvu oblika. Pa time i sva indijska božanstva, Brama, Višnu i Šiva, samo su aspekti Narajana – Apsoluta, Bramana ili Sopstva, Jedine Stvarnosti, što su kasnija tumačenja Upanišada, gubila iz vida videli smo u mnoštvu suprotsavljenih škola, tumača I tumačenja. Upravo je Šankara, vratio Indiju, izvornoj ideji upanišadskog monizma, Advaita vedatni, rekavši: „Jedino je Apsolut stvaran; ovaj svet je nestvaran; a individualna duša ne razlikuje se od Apsoluta“. I uputio svima ovu moćnu poruku: „Ko je tvoja žena, ko je tvoj sin? Ovaj svet je vrlo čudan. Braćo, mislite na onog Jednog koji je večito vaš“. Stoga gledajući drugog, ko god da je on, gledajući uloge, okolnosti, situacije, uslovljenosti u koje život stavlja čoveka, uvek bi trebali da imamo svest o tome, da je bilo ko od nas, mogao biti taj drugi, da bilo ko od nas jeste taj drugi, a da je uvek, apsolutna jednost svih bića.
Šankara polazi od jednog, apsoluta, sebe (atmana), suprotstavljajući mu iskustveni svet kao nebiće, iluziju (maja), neznanje (avidja). Šankarin zadatak se razlikovao od komentatora drugih sistema, koji su interpretirali misao koja je već bila kodifikovana u sutrama. Kod vedante je trebalo uskladiti sutre s upanišadskom književnošću, koja nije bila ni homogena ni povezana u organsku celinu, zato što je ona nastala u različitim školama i redigovana u različitim vremenima. Stoga Šankara nije mogao da bude samo običan komentator, već je morao i da brani autoritet upanišada, da ustanovi njihovu homogenost i u slučajevima kada se, bar prividno, ne slažu među sobom, da pronađe u njima one ideje koje su sutre kodifikovale i da njihovim otkrovenjima opravda temelje vlastitog sistema.
Šankara kaže da se u otkrovenjima iz upanišada nalazi sva istina. Razum ne služi otkrivanju istine, već dokazivanju zakonitosti otkrovenja i logičke doslednosti sopstvenih zapažanja. Otkrivanje istine povlači promenu ravni, u smislu iščezavanja onog što nije istina, a istina je brahman, atman, apsolut, realnost, čisto biće. Ono što se ukazuje, biva, naše ja, predstave, htenja, osećaji: sve je samo iluzija ili neznanje. Maja je čitavo iskustvo, u kome se psihofizički kompleks i njegove kvalifikacije pogrešno uzimaju za neodredivo jedno; promene i varljivo bivanje su nametnuti stvarnosti, koja se ne menja, apsolutu, čistom biću, čistoj misli. Pošto otkrovenje iz upanišada ukazuje na sopstvo kao na jedinu realnost, sve ono neobuhvaćeno njime je nebiće.
Odnos između bića i maje je paradoksalan, jer se radi o odnosu nečega što jeste i nečega što nije; među njima ne može da postoji veza. Nerealnost maje se dokazuje primerima: kada noću vidimo kako nešto svetluca, običnu školjku smatramo srebrom; ili, nazirući u tami nešto smotano, mislimo da je zmija, iako je to samo konopac. Atman odgovara školjki ili konopcu, a greška — predstave srebra ili zmije koje se rađaju u nama — jeste maja. Ona postoji u vidu predstave sve dok se, spoznajom istine, ne rasprši. Ako se to ne dogodi, maja upravlja mislima, stvara želju da se sagnemo i uzmemo nepostojeći komad srebra, izaziva strah od zamišljene zmije — ukratko, uslovljava ponašanje.
Šri Šankara je osnovao četiri sedišta učenja (mahta) u četiri dela Indije da bi se učenje uspešno održalo i neiskrivljeno predavalo sledećim generacijama. Ali vremenom je Šankarino učenje doživelo iste gubitke kao i učenje drugih velikih preporoditelja i prosvetitelja. To je izgleda neizbežna tragedija znanja, jer znanje dolazi od učitelja koji se nalazi na najvišem nivou svesti, a prima ga učenik koji je na nižem. Na tom putu znanje se sve više razbija o tvrde stene neznanja kada ga šire ljudi, na nižem nivou svesti. Tako danas u Indiji postoji institucija šankaračarja, naslednika Adi Šankare, koji predvode red monaha u žutim haljama, sanyasina. Položaj šankaračarje sličan je položaju bilo kog crkvenog velikodostojnika u zvaničnim religijama, što je veoma udaljaneo od Šankarinog učenja u začetku. Previđa se da je samo iskustvo čiste svesti duše i put i cilj sam po sebi. Od tog previda napravljena je religija.
Zbog pustinjačkog života čuvara Šankarinog učenja (sanyasina) počeo je preovladavati put znanja u njegovom učenju, dok je put predanosti postupno gubio značaj i ostao je prisutan samo u predanju. Kako je učenje postajalo jednostrano i gubilo svoju celinu, na njega je počelo da se gleda kao na filozofiju maye (iluzije), kao na mayavadu, a na sledbenike kao na mayavadine. Prema toj nepotpunoj filozofiji, svet je privid i za ostvarenje prosvetljenja potreban je odvojen način života. Život pustinjaka počeo se smatrati bitnim preduslovom za samoostvarenje. Tako su se putevi predanosti i znanja sve više razdvajali, dok se među njima nije potpuno izgubila veza. Ta zamisao je zadala poslednji udarac Šankarinom učenju, jer se tako izgubio pun razvoj srca i uma jednim postupkom.
Šankara je ponovo izneo poruku ispunjenja, pomoću izražavanja doživljaja transcendentalne svesti, osnovnog nivoa ljudske svesti. Učenje Šri Šankare je blagoslov punine umnog i čulnog razvitka koje kulminira u stanju prosvetljenja, a počinje prvim iskustvom transcendentalne, čiste svesti. Na nivou kosmičke svesti, srce se preliva u talasima blaženstva, ljubavi i predanosti božanskom, a um je toliko pročišćen da potpuno obuhvata sve izraze božanskog u čoveku i prirodi. Šri Šankarin život bio je primer spontanog izražavanja najvišeg ostvarenja ljudskog razvoja. Njegovo srce je izražavalo vrhunsku transcendentalnu predanost božanskom (para bhakti) dok je njegov um izražavao nezavisnost transcendentalne duše ili Sopstva od polja delovanja na ovom svetu (đnana). Živeo je na idealnom nivou znanja (đnana) zajedno sa istovremenom svesnom predanošću duše božanskom izvoru (bhakti).
Kako bi bolje razumeli ovo učenje, božansku suštinu čovekovu, ostavljam link ka prevodu Ivana Antića, ovih drevnih spisa. Ovaj prevod je Ivan Antić prilagodio razumevanju duše, drevnom slovenskom znanju o božanskoj suštini čovekovoj, koje je vremenom degradirano u vedsko znanje. Ovaj prevod je inače veran originalu, samo je pojam atman prilagođen razumevanju svesti duše i nije ostavljen u apstraktnom značenju, koji asocira na neku „indijsku filozofiju“, umesto da jasno otkriva ono što znači. Na taj način je tekst približen boljem razumevanju drevnog slovenskog znanja o božanskoj suštini čovekovoj, o duši, koje je vremenom i indijskoj varijanti degradirano u vedsko znanje.
Za one koji imaju pogrešne predstave o duši, reći ćemo ukratko šta je to. Duša je individualno ispoljavanje ili emanacija božanskog apsoluta. Ona je individualan odraz božanske svesti koja sve omogućava. Božanska svest koja sve omogućava je u Šankarinoj advaita vedanti i u Upanišadama označena kao brahman. Duša koja je individualna emanacija apsolutne svesti označena je kao atman. Suština advaita vedante je u tome da je atman jedno sa brahmanom, da je individualna duša jedno sa božanskom svešću koja sve omogućava. To je otuda što ništa nije moguće izvan božanskog apsoluta, sve je u njemu kao njegova imaginacija, pa i sve ono što našem ograničenom čulnom opažanju izgleda kao izdvojena i posebna pojava, zapravo je samo deo apsoluta i božanska svest je u osnovi svega što postoji.
Više od svega drugoga, duša je jedno sa božanskom svešću, ona je sama božanska svest u nama i to smo zapravo mi sami. Sva svest koju imamo i koju individualno koristimo za opažanje i akcije, potiče od duše, a duša je samo sprovodi od izvora sve svesti i sveg postojanja, od božanskog apsoluta ili brahmana. Ova spoznaja i njena aktuelizacija u svim stanjima svesti i celom životu jeste krajnje oslobođenje ili samospoznaja. Šri Ramana Mahariši, za svoj prevod, Šri Šankarinog dela Dragulj razlikovanja, u uvodnoj reči kaže ovako. ,,Svako biće na svetu žudi da uvek bude srećno, bez ikakve primese patnje; i želi da se oslobodi telesnih tegoba koje nisu u njegovoj istinskoj prirodi. Dalje, svako neguje najveću ljubav za sebe samog – a ova ljubav nije moguća bez sreće. U dubokom snu, iako je lišen svega, čovek doživljava iskustvo sreće. Ipak, zbog neznanja o stvarnoj prirodi svog bića, koja je sreća sâma, ljudi posrću u prostranom okeanu materijalnog postojanja i deluju prema pogrešnom uverenju da se put do sreće sastoji, u sticanju zadovoljstava ovog i drugog sveta.”